Mostovi razdvajaju ljude

Na upravo završenoj evropskoj turneji, na kojoj su nam društvo pravili naši (stari) drugari sa (novim) bendom Rules (obavezno bacite uho na ovaj bend!), posetili smo neke nove gradove, u kojima do sada nismo bili. Tako je naš Pank cirkus stigao i do gradića Kehl (Kel ili Kil, nikako da skontam kako se zapravo čita), koji se nalazi na samoj granici između Nemačke i Francuske. Osim što smo u njemu bili u prilici da sviramo u crkvi, verovali ili ne, mene je fasciniralo nešto drugo. Naime, Kehl je sa susednim Strazburom, a samim tim i francuskom obalom reke Rajne, spojen mostovima. Ima ih nekoliko, železnički, putnički i pešački, i svaki od njih ima svoju, jako interesantnu istoriju. Tako je, na primer, železnički most, podignut u maju 1861. godine, da bi u nekoliko navrata bio rušen i obnavljan, a konačno tokom Drugog svetskog rata i potpuno uništen. Nekoliko decenija kasnije, tačnije 1956. godine, most će biti obnovljen. Međutim, jedan drugi most me je više zaintrigirao. Radi se o pešačkom mostu Mimram, ili Pasareli dve reke (Passerelle des Deux Rives), koji kao da povezuje dva dela istog grada, odvojenih rekom, a ne zapravo dve države. Osim što impozantno izgleda, most je vrlo koristan jer možete preći iz jednog grada (ili zemlje) u drugi za pola sata, a ukoliko vozite bicikle onda se to meri u minutima. Stvarno je neverovatan osećaj biti u prilici da se bez pasoša, carine, i drugih kontrola, prelazi neprijateljska teritorija.

Zašto kažem “neprijateljska”? Istorija francusko-nemačkih odnosa nije tako bajna i sjajna kao što se nama, savremenica modernih EU odnosa, čini. Bilo je tu ratova, mržnje, sukoba, proterivanja stanovnika, nasilja, zločina i svih drugih nipodoština da im treba elaborat na desetinama strana, a ne kratka priča, poput ove. Zato ću se zadržati na poslednjem ozbiljnom sukobu, koji se dogodio tokom Drugog svetskog rata. Zahvaljujući svom nezgodnom geografskom položaju, Kehl je dobrano postradao, a stanovništvo je moralo da se iseljava u više navrata. Tako je nakon rata ovaj gradić postao deo Strazbura, a stanovništvo nemačkog porekla je moralo da se iseli. Ovakva situacija je potrajala do 1953. godine kada je Kehl postao deo Zapadne Nemačke, a izbeglice su se vratile. Iz ove kratke istorijske crtice možete donekle da vidite da je bilo vrlo turbulentno na ovim prostorima. Pomislili biste da su zbog tog istorijskog prtljaga odnosi ove dve zemlje u konstantnom trvenju. Ali naprotiv, strasti su se smirile već sredinom ’50-ih godina prošlog, tako da je situacija toliko relaksirana da možete biciklom da skoknete do Strazbura i pojedete sladoled, a da vas niko i ne pogleda (a kamoli nedajbože prebije).
Kada sam nešto poviše rekao da sam bio fasciniran imao sam na pameti prostor na kojem živimo, nekoliko hiljada kilometara udaljenom od Kehla, na kojem delimo dobro i zlo, a ponajviše izgleda zlo. U momentu kada sam zakoračio na pasarelu, pali su mi na pamet mostovi na prostoru bivše Jugoslavije, koji po svemu sudeći, više razdvajaju nego što spajaju ljude. Svakako da je prva asocijacija čuveni most u Mostaru, na reci Neretvi. Prelepi stari most je sagrađen sredinom 16. veka i predstavljao je biser osmanske arhitekture, pa je kao takav stigao i do UNESCO-ve liste svetske baštine. Inicijator izgradnje mosta bio je sultan Sulejman Veličanstveni, a glavni neimar Mimar Hajrudin i u nakon što je izgrađen bio je najveća lučna konstrukcija na svetu. Nekoliko vekova je povezivao dve strane preko moćne Neretve, vremenom je postao i glavni simbol ovog, nekada, multikulturalnog grada. Međutim, za vreme najbesmislenijeg rata u modernoj istoriji, desio se verovatno i najbesmisleniji trenutak – rušenje starog mosta. Hrvatska i muslimanska strana već decenijama optužuju jedni druge da su srušili most, ali to je već uobičajena jalova rasprava koja se neprestano vodi na ovim prostorima. Suština je da je most srušen, a zatim, na sreću, obnovljen. I taman kad bi se pomislilo da je ponovnim spajanjem dve strane došlo do spajanja i ljudi koji tamo žive, u skladu sa besmislom koji ovde vlada, to se nije dogodilo. Čak naprotiv, podeljenost između onih koji bi trebalo da ga svakodnevno koriste je veća nego ikada. Neki od stanovnika Mostara već decenijama nisu prešli na suprotnu stranu, tako da most kao sredstvo komunikacije potpuno gubi svoj značaj. Sličnu, tužnu i nesrećnu, sudbinu ima i most na Ibru, u (Kosovskoj) Mitrovici. Prvo je godinama nakon NATO bombardovanja bio u blokadi, a neretko je bio i poprište žestokih sukoba Srba i Albanaca, a konačno je “otvoren” za civile i svakodnevni život. Nesumnjivo je da je deblokada mosta deo političkih igrarija u tzv. Briselskom sporazumu, ali situacija na terenu je nešto posve drugo. Most se stidljivo prelazi, pazi se na svaku reč, dok neki jednostavno ne žele ni da čuju da pređu na suprotnu stranu.
Imajući u vidu da je Francuzima i Nemcima trebalo svega desetak godina za (potpuno) izmirenje, ne mogu da se ne pitam koliko će našim plemenima biti potrebno – deset svakako neće jer je taj rok probijen. I da li će izmirenje biti delo nas samih, ili će biti diktirano sa strane, jer divljaci, kakvi jesmo, ne mogu da se dogovore. Do tada će mostovi, kao u pesmi Bore Drljače, da razdvajaju ljude, podjednako zaljubljene i na krv i nož zavađene.

Advertisements

euro tour 2017

15/07/2017 – cro – zupanja
16/07/2017 – cro – karlovac
17/07/2017 – svk – bratislava
18/07/2017 – swi – biel/bienne
19/07/2017 – swi – vevey
20/07/2017 – ger – kehl
21/07/2017 – bel – namur
22/07/2017 – ger – recklinghausen
25/07/2017 – pol – torun
26/07/2017 – ger – dresden
27/07/2017 – cze – prague
28/07/2017 – ger – nuremberg