od note do note

Opet su se pogoršali odnosi između Srbije i Hrvatske. Kažem „opet“, jer je ovo samo još jedno u nizu zatezanja odnosa, koje pošten čovek više i ne može da isprati. Svako malo, kao kad se deca u vrtiću svađaju oko igračaka ili noše, dogodi se nešto što dovede do zahlađenja, protestnih nota i novinarske teške artiljerije naslova. Ako ste kojim slučajem prespavali još jednu svađu vrhova vlasti probaću, u najkraćim crtama, da objasnim. Naime, Srbija je odlučila čitavom svetu da obznani kakve su zločine činile vlasti NDH tokom Drugog svetskog rata, pa se napravila izložba o Jasenovcu u sedištu Ujedinjenih Nacija u Njujorku. Hrvatska, sa druge strane, smatra da je ovakva izložba ishitrena i da predstavlja podli naum Srbočetnika da još jednom u nizu zadaju niske udarce. Ono što je usledilo već je viđeno toliko puta – jedna nota, druga nota, pljuvanje preko ograde, onaj drugi je kriv nismo mi, i tako dalje i u tom smislu.
Ne mislim da će najnovija kriza u odnosima dve susedne države dovesti do nekih novih ratova, pu-pu daleko bilo, ali čim novinski članci državnih tabloida krenu sa orkestriranom kampanjom o tome kako „onaj drugi“ priziva novi rat setim se naslova novina sa kraja osamdesetih i početka devedesetih godina prošlog veka. Ne znam za Hrvatsku, ali u Srbiji ste mogli da čitate, čak i lokalnim novinama poput „Ibarskin novosti“ iz Kraljeva, kako se širom Hrvatske vraća bauk ustaštva i druge naslove/članke u sličnom tonu. Šta se kasnije desilo svima je poznato. Daleko je sad od takve amtosfere, ali ratnohuškački bubnjevi državnih medija ne jenjavaju.
Kakve to veze, pitate se sad, ima sa našim malim pank bendom? Sticajem okolnosti naš mali kolektiv je sastavljen od građana, nažalost nismo mogli da biramo gde ćemo se roditi, dve države koje su u konstantoj zavadi. Na izvestan način, svako zatezanje odnosa između naših takozvanih domovina može proizvesti kataklizmične posledice za bend. Nije samo da može, nego već smo te posledice toliko puta osetili na našim kožama. Gotovo svaki put kada putujemo u Zagreb, radi proba ili turneje, uvek postoji bojazan da neće kakav nadrkani carinik da nam traži nekakvu radnu dozvolu, kao da smo prateći bend Ace Lukasa koji uzima tisuće kuna u folkotekama u okolici Splita, a ne trećerazredni pank bend koji svira pred, uglavnom, prijateljima u Podrumu u Rijeci, za desetinu kuna. U nekoliko navrata su nam tražili nekakva pozivna pisma, detaljno ispitivali gde i kod koga idemo, kao da smo šverceri. Možda vam ovo sve zvuči naivno i smešno, ali nama su granice, posebno ona na Batrovcima, uzele nekoliko dana života, zbog nerviranja i stresa.
A dobro de, reći će neko, ko vas je bio po ušima da uzimate za članove ljude iz susedne republike, kao da Srbija nema dovoljno muzičara sposobnih da sviraju pank. Na stranu to što u našoj okolini nema ludaka koji su spremni za ludačke podvige i avanture, ovu celu stvar sa višenacionalnim bendom posmatram u nešto širem kontekstu. Moja polazišna ideja je da imati srpskohrvatski benda nije ništa drugo do potpuno normalna stvar i oslanja se na ideju jedinstvenog kulturnog prostora kojem pripadamo. U tom smislu, može se reći da na izvestan način predstavljamo poslednje Mohikance očuvanja jugoslovenskog nasleđa. Malo je nategnuto, ali meni se dopada ovakva konstrukcija, iako se Gajo (bubnjar) zasigurno ne bi složio. Na kraju krajeva, govorimo isti jezik, smejemo se istim (glupim) forama, odrasli smo na istim filmovima, znate već kako to ide, mogao bih ovako u nedogled. Prosto ne vidim nijedan razlog zašto ne bismo imali srpskohrvatski bend.
Elem, da napustim polje mojih fantazmagorija i vratimo se u surovu realnost. Tu me čekaju dačići, vulini, kolinde i ostali jebivetri koji nam rade o glavi. No, znajući kakvi smo luđaci, nikakve note i zahlađenje odnosa nas neće omesti u planovima da sviramo dok nas smrt ne rastavi.

 

Advertisements

mostovi razdvajaju ljude

Na upravo završenoj evropskoj turneji, na kojoj su nam društvo pravili naši (stari) drugari sa (novim) bendom Rules (obavezno bacite uho na ovaj bend!), posetili smo neke nove gradove, u kojima do sada nismo bili. Tako je naš Pank cirkus stigao i do gradića Kehl (Kel ili Kil, nikako da skontam kako se zapravo čita), koji se nalazi na samoj granici između Nemačke i Francuske. Osim što smo u njemu bili u prilici da sviramo u crkvi, verovali ili ne, mene je fasciniralo nešto drugo. Naime, Kehl je sa susednim Strazburom, a samim tim i francuskom obalom reke Rajne, spojen mostovima. Ima ih nekoliko, železnički, putnički i pešački, i svaki od njih ima svoju, jako interesantnu istoriju. Tako je, na primer, železnički most, podignut u maju 1861. godine, da bi u nekoliko navrata bio rušen i obnavljan, a konačno tokom Drugog svetskog rata i potpuno uništen. Nekoliko decenija kasnije, tačnije 1956. godine, most će biti obnovljen. Međutim, jedan drugi most me je više zaintrigirao. Radi se o pešačkom mostu Mimram, ili Pasareli dve reke (Passerelle des Deux Rives), koji kao da povezuje dva dela istog grada, odvojenih rekom, a ne zapravo dve države. Osim što impozantno izgleda, most je vrlo koristan jer možete preći iz jednog grada (ili zemlje) u drugi za pola sata, a ukoliko vozite bicikle onda se to meri u minutima. Stvarno je neverovatan osećaj biti u prilici da se bez pasoša, carine, i drugih kontrola, prelazi neprijateljska teritorija.

Zašto kažem “neprijateljska”? Istorija francusko-nemačkih odnosa nije tako bajna i sjajna kao što se nama, savremenica modernih EU odnosa, čini. Bilo je tu ratova, mržnje, sukoba, proterivanja stanovnika, nasilja, zločina i svih drugih nipodoština da im treba elaborat na desetinama strana, a ne kratka priča, poput ove. Zato ću se zadržati na poslednjem ozbiljnom sukobu, koji se dogodio tokom Drugog svetskog rata. Zahvaljujući svom nezgodnom geografskom položaju, Kehl je dobrano postradao, a stanovništvo je moralo da se iseljava u više navrata. Tako je nakon rata ovaj gradić postao deo Strazbura, a stanovništvo nemačkog porekla je moralo da se iseli. Ovakva situacija je potrajala do 1953. godine kada je Kehl postao deo Zapadne Nemačke, a izbeglice su se vratile. Iz ove kratke istorijske crtice možete donekle da vidite da je bilo vrlo turbulentno na ovim prostorima. Pomislili biste da su zbog tog istorijskog prtljaga odnosi ove dve zemlje u konstantnom trvenju. Ali naprotiv, strasti su se smirile već sredinom ’50-ih godina prošlog, tako da je situacija toliko relaksirana da možete biciklom da skoknete do Strazbura i pojedete sladoled, a da vas niko i ne pogleda (a kamoli nedajbože prebije).
Kada sam nešto poviše rekao da sam bio fasciniran imao sam na pameti prostor na kojem živimo, nekoliko hiljada kilometara udaljenom od Kehla, na kojem delimo dobro i zlo, a ponajviše izgleda zlo. U momentu kada sam zakoračio na pasarelu, pali su mi na pamet mostovi na prostoru bivše Jugoslavije, koji po svemu sudeći, više razdvajaju nego što spajaju ljude. Svakako da je prva asocijacija čuveni most u Mostaru, na reci Neretvi. Prelepi stari most je sagrađen sredinom 16. veka i predstavljao je biser osmanske arhitekture, pa je kao takav stigao i do UNESCO-ve liste svetske baštine. Inicijator izgradnje mosta bio je sultan Sulejman Veličanstveni, a glavni neimar Mimar Hajrudin i u nakon što je izgrađen bio je najveća lučna konstrukcija na svetu. Nekoliko vekova je povezivao dve strane preko moćne Neretve, vremenom je postao i glavni simbol ovog, nekada, multikulturalnog grada. Međutim, za vreme najbesmislenijeg rata u modernoj istoriji, desio se verovatno i najbesmisleniji trenutak – rušenje starog mosta. Hrvatska i muslimanska strana već decenijama optužuju jedni druge da su srušili most, ali to je već uobičajena jalova rasprava koja se neprestano vodi na ovim prostorima. Suština je da je most srušen, a zatim, na sreću, obnovljen. I taman kad bi se pomislilo da je ponovnim spajanjem dve strane došlo do spajanja i ljudi koji tamo žive, u skladu sa besmislom koji ovde vlada, to se nije dogodilo. Čak naprotiv, podeljenost između onih koji bi trebalo da ga svakodnevno koriste je veća nego ikada. Neki od stanovnika Mostara već decenijama nisu prešli na suprotnu stranu, tako da most kao sredstvo komunikacije potpuno gubi svoj značaj. Sličnu, tužnu i nesrećnu, sudbinu ima i most na Ibru, u (Kosovskoj) Mitrovici. Prvo je godinama nakon NATO bombardovanja bio u blokadi, a neretko je bio i poprište žestokih sukoba Srba i Albanaca, a konačno je “otvoren” za civile i svakodnevni život. Nesumnjivo je da je deblokada mosta deo političkih igrarija u tzv. Briselskom sporazumu, ali situacija na terenu je nešto posve drugo. Most se stidljivo prelazi, pazi se na svaku reč, dok neki jednostavno ne žele ni da čuju da pređu na suprotnu stranu.
Imajući u vidu da je Francuzima i Nemcima trebalo svega desetak godina za (potpuno) izmirenje, ne mogu da se ne pitam koliko će našim plemenima biti potrebno – deset svakako neće jer je taj rok probijen. I da li će izmirenje biti delo nas samih, ili će biti diktirano sa strane, jer divljaci, kakvi jesmo, ne mogu da se dogovore. Do tada će mostovi, kao u pesmi Bore Drljače, da razdvajaju ljude, podjednako zaljubljene i na krv i nož zavađene.

euro tour 2017

15/07/2017 – cro – zupanja
16/07/2017 – cro – karlovac
17/07/2017 – svk – bratislava
18/07/2017 – swi – biel/bienne
19/07/2017 – swi – vevey
20/07/2017 – ger – kehl
21/07/2017 – bel – namur
22/07/2017 – ger – recklinghausen
25/07/2017 – pol – torun
26/07/2017 – ger – dresden
27/07/2017 – cze – prague
28/07/2017 – ger – nuremberg